Pi­še: Ve­li­ja Mu­rić


Po­zna­to je da se po­ku­sni ku­ni­ći, pa­co­vi, ra­zni gmi­zav­ci i dru­gi ži­vi stvo­ro­vi, ko­ji se ko­ri­ste u me­di­cin­sko-na­uč­ne svr­he da bi se is­pi­ta­la nji­ho­va iz­dr­žlji­vost na ovu ili onu bolj­ku, valj­da iz “hu­ma­nih raz­lo­ga” na kra­ju ubi­ju da vi­še ne bi pa­ti­li. U ži­vo­tinj­skim sku­pi­na­ma od­vaj­ka­da vla­da neo­bja­šnji­vi in­stinkt sa­mo­o­dr­ža­nja, pa čak i ka­da u ne­kim slu­ča­je­vi­ma čo­vjek, go­spo­dar ži­vo­ta na ze­mlji, po­ku­ša­va da ih is­tri­je­bi on u to­me ipak ne uspi­je­va. Kod ljud­skih za­jed­ni­ca, po­seb­no ka­da je ri­ječ o ko­lek­tiv­noj dre­su­ri ili uti­ra­nju svi­je­sti (či­taj vla­da­nju ma­nji­ne nad ve­ći­nom), za­ko­ni­ma i za­kon­či­ći­ma, dru­štve­nim ve­li­kim eks­pe­ri­men­ti­ma ili oni­ma u ma­lom, ti­pa ho­će­mo ova­ko, a sad ona­ko, stva­ri sto­je sa­svim dru­ga­či­je.
U vri­je­me one jed­no­par­tij­ske sve­dr­žav­ne svi­je­sti, uve­ze­ne sa is­to­ka, bi­la je Cr­na Go­ra ne­sum­nji­vi, ali isto ta­ko bez­gla­vi ra­sad­nik he­ro­ja, ge­ne­ra­la, zna­me­ni­tih prav­ni­ka... Iako ne­sra­zmje­nr­no ma­nja od dru­gih, zna­čaj­no je po­pu­ni­la onu Ti­to­vu na­se­o­bi­nu što je na­zva­še Go­lim oto­kom. Ide­ja kao ide­ja, za one ne­ke, do ju­če istin­ske bor­ce i sa­bor­ce, sve­ti­nja i vo­di­lja ot­po­ru, ta­da naj­ve­ćeg svjet­skog zla, a za dru­ge ko­ji se osmje­li­še da mi­sle svo­jom gla­vom, pre­ko no­ći po­grom, pro­gon i stra­da­nja bez ljud­ske mje­re.
Za­tim, opro­ba­ni kol­ho­zi ili pak ze­mljo­rad­nič­ke za­dru­ge, ka­ko su ih ta­da zva­li... Po ide­ji sli­ka­ra, no­vi­na­ra i li­kov­nog kri­ti­ča­ra Pi­ja­de, pod­stak­nu­toj bra­var­skim umi­je­ći­ma ono­ga Jo­že, sta­vo­ve ko­mi­te­tli­ja pr­vo pre­to­či­še u stro­ge kri­vič­no-za­kon­ske nor­me o ko­lek­ti­vi­za­ci­ji i oba­ve­znom ot­ku­pu vi­ška, ko­ga če­sto ni­je ni bi­lo, što je ta­da pla­ća­no slo­bo­da­ma ne­bro­je­nih uzor­nih pri­vred­ni­ka. Sli­je­di tro­sat­ni Ti­tov split­ski go­vor, ko­ji kao ka­kav pro­pis bi uzet za osno­vu ta­da­šnje ha­ran­ge na do ju­če uzor­ne za­na­tli­je i pri­vred­ni­ke (či­taj “pro­fi­te­re” i “ku­la­ke”) uči­ni lom od do­ju­če­ra­šnjih ide­a­la o slo­bo­di stva­ra­nja i pri­vre­đi­va­nja. Oni, na­vod­ni dr­žav­ni ne­pri­ja­te­lji, va­lja­lo ili ne­va­lja­lo, zbog kon­gre­snih te­za, bi­še ba­če­ni na ko­lje­na, nji­ho­ve po­ro­di­ce mar­gi­na­li­zo­va­ne, a ko­mi­te­tli­je i ju­ri­šni­ci bez tra­di­ci­je, re­da i istin­skog smi­sla za do­ma­ćin­skim, za krat­ko, de­va­sti­ra­še de­ce­ni­ja­ma stva­ra­no, ču­va­no i nje­go­va­no. Pro­đo­še po­rat­ne, a za­tim na uoče­nim gre­ška­ma, sve­op­šte ustav­ne i si­stem­ske re­for­me na­sta­le na­kon iz­la­ska iz po­li­tič­ke kri­ze 1968 /71. go­di­ne, usled za­dr­ža­ne dr­žav­ne pri­nu­de u po­li­ti­ci i ma­te­ri­jal­ne sti­mu­la­ci­je u pri­vre­di, sa­mo­u­prav­na tr­ži­šna pri­vre­da, uz na­sli­je­đe­ne na­ci­o­nal­ne pro­ble­me, pre­tvo­ri se u osje­ćaj na­ci­o­nal­ne eks­plo­a­ta­ci­je. Ko­nač­no, ustav­nim pro­mje­na­ma iz 1974. i uvo­đe­njem kon­fe­de­ral­nog si­ste­ma pri­vre­đi­va­nja, na­go­mi­la­ni eko­nom­ski pro­ble­mi, pre­ni­je­še se na zna­čaj­ne po­li­tič­ke to­ko­ve. De­fi­ni­tiv­no, eks­pe­ri­men­tal­na la­bo­ra­to­ri­ja, ko­ja se do de­ve­de­se­tih zva­la Ju­go­sla­vi­ja, usled svo­je­vr­snog dru­štve­no-dr­žav­nog “pra­ska”, uz oko 350. 000 ne­vi­nih ljud­skih žr­ta­va, ne­sta­de u sve­op­štom ras­pa­du kao da je ni­je ni bi­lo.
Tran­zi­ci­ja (pre­laz iz ne­če­ga u ne­što) ri­ječ ko­ja kao da je ča­rob­na u na­šem slu­ča­ju sa­dr­ži “od­go­vo­re” na sva po­sta­vlje­na i ne­po­sta­vlje­na pi­ta­nja, ili kao neo­b­u­zda­ni na­let ska­ka­va­ca iza se­be osta­vlja pu­stoš... Ho­će da mi­je­nja po­li­tič­ki si­stem, voj­sku da ima, a opet da je ne­ma, tr­ži­šni si­stem po for­mu­li (što ukra­deš i ko­ga pre­va­riš, tvo­je je), škol­stvo po Bo­lo­nji uz pro­fi­ter­sko-pri­vat­ni izum ‘’ja te­bi ti me­ni’’, si­stem raz­mi­šlja­nja (u mje­sto gla­vom raz­mi­šljaj sto­ma­kom) i ko­nač­no le­gi­sla­tiv­no-prav­ni si­stem, po re­sav­skoj ško­li – pre­pi­ši, a ra­di na naš na­čin. Ustav i za­ko­ni što su is­pod nje­ga mi­je­nja­ju se kao opan­ci pi­ro­ćan­ci, a o si­ste­mu sud­stva, da se i ne go­vo­ri. Su­di­je i one što nji­ma ru­ko­vo­de čas bi­ra­mo u skup­šti­ni, pa opet, ne va­lja to, ka­žu oni spo­lja što nam po­ne­kad i va­zduh da­ju. Za­ko­no­dav­na i sud­ska vlast, re­ko­še, ni­je jed­no te isto, pa po uzo­ru na ne­kad dav­ne za­dru­žne, do­bi­smo sud­ske i tu­ži­lač­ke sa­vje­te. Ne­ka oni “tač­no” ko­mi­sij­ski bi­ra­ju sa­mi se­be, one ko­ji tu­že i one ko­ji su­de - valj­da vo­đe­ni onim pra­vi­lom- ako ho­ćeš da ne­što ne za­vr­šiš ka­ko va­lja, a da za to ne od­go­va­raš, na­đe­no je rje­še­nje- for­mi­raj ko­mi­si­ju ili sa­vjet. No eks­pe­ri­men­tu ni­ka­da kra­ja, Ivi­ca ona­ko stru­čan, ri­je­šen i na­da­sve po­šten, ali isto ta­ko i “opa­san” za one ko­ji zbog ne­či­ste sa­vje­sti ne­ma­ju mi­ran san kao da se mo­žda že­li oko­va­ti ne­ra­zum­nim za­kon­skim nor­ma­ma o pred­la­ga­nju, iz­bo­ru i od­go­vor­no­sti spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca. Po­ru­ču­ju, Ivi­ce, Ivi­ce, ka­da nam go­ri, ustav­na se po­ne­kad i ne bro­ji... Pri­zna­je­mo, Vr­hov­no tu­ži­la­štvo je­ste vr­hov­no i mi­mo nje­ga ne­ma, jest da tra­ži­mo od­go­vor­nost tvo­ju za sve, ali ko će bi­ti onaj spe­ci­jal­ni, ko­ji te­bi “od­go­va­ra”, a za ko­ga si i ti “od­go­vo­ran” po Usta­vu, “ra­zu­mi”, zbog prav­ne tran­zi­ci­je, to je na­ša, a ne tvo­ja stvar. Val­ta­za­re Bo­gi­ši­ću, o Mi­ja­te Šu­ko­vi­ću, o bo­gi­njo Ju­sti­ci­jo, ima li ko­ga da one bo­lonj­sko-no­vo­pa­zar­ske ili ine ev­nu­hov­sko-par­tij­ske, dvor­ski udo­mlje­ne “vr­sne” prav­ne struč­nja­ke, sa­vjet­ni­ke i za­ko­no­pi­sce uvje­ri u dru­ga­či­je? Da li će za ove tran­zi­ci­o­ne, pra­vlje­nje za­ko­na bi­ti ka­fan­ska ša­la ili te­ška zbi­lja či­ji su za­mor­či­ći sa­da ni­ko dru­gi do po­sle­ni­ci prav­de, tu­ži­la­štva i su­do­vi kao stu­bo­vi dr­ža­ve? Da li će ovog pu­ta iz “hu­ma­nih” raz­lo­ga s po­čet­ka ove pri­če oti­ći si­stem­ski na­vik­nu­ti “la­bo­ran­ti” ili mo­žda opet za­mor­či­ći - če­ka­mo.
(Autor je advo­kat i iz­vr­šni di­rek­tor NVO Cr­no­gor­ski ko­mi­tet prav­ni­ka
za za­šti­tu ljud­skih pra­va)